GENERAL DŽEKSON JE IMAO POZITIVNO MIŠLJENJE SAMO O JEDNOM ČOVEKU NA ALBANSKOJ STRANI: „Jedini koga cenim je Agim Čeku, to je pristojan čovek!“

Tokom emisije "Ćirilica" sa iskusnim voditeljem Milomirom Marićem na temu "Srpska kapitulacija je potpisana u kuperaju u Kumanovu" razgovarali su gosti koji imaju velika znanja o ovom periodu a to su Obrad Stevanović, Srđa Trifković, Zoran Ćirjaković, Dragoslav Bokan i Nikola Krstić.

Srđa Trifković je ispričao kako je generala Džeksona doveo u Srbiju i aranžirao sastanak sa tadašnjim premijerom, ministrom za KiM-u i tada već bivšim ambasadorom u Velikoj Britaniji Vladetom Jankovićem, krajem avgusta 2007. godine.

– Prethodno je penzionisan. On je izrazio spremnost, nisam siguran kako je frazeologija bila artikulisana ali da de facto lobira za srpsku stvar. Dakle, ovako, on je kokretno ponudio da svoje bogato iskustvo i svoje posvedočeno odsustvo animusa i negativnog određenja prema Srbima za razliku od Klarka, bude na usluzi. To je moglo da se u najmanju ruku kreativno upotrebi. Moj je utisak da se on na takav potez odlučio jer je očekivao da poslednje godine svoje aktivne službe provede na mestu načelnika britanske kopnene vojske, armije što se nije realizovalo i nisam siguran tačno u kojoj meri su meri tu bile neke političjke zakulisne britanske igre. Sa tim nisam bio upoznat a on se nije sa svim po tom pitanju otvarao. Meni je bilo veoma žao što sa srpske strane, ni premijer Koštunica ni ministar Samardžić ni njihov savetnički tim nisu našli za shodno da tu mogućnost makar kreativno ispitaju i modeliraju. Drugim rečima da bi pojava generala Džeksona sa njegovom reputacijom i njegovom vidljivošću na medijskim ekranima definitivno doprinela nešto drukčijem raspletu ili u najmanju ruku makar usporila proces proglašenje nezavisnosti koji je usledio svega pola godine kasnije.– rekao je Trifković koji je bio prisutan tom razgovoru ali nažalost, do drugog razgovora nikada nije ni bilo.

– Na moje izričito pitanje o albanskoj strani on je rekao i sad odgovorno to citiram: Jedini koga cenim je Agim Čeku, to je pristojan čovek. – zaključio je gospodin Trifković.

– Odmah, prvih dana po ulasku ruskog bataljona i engleskih vojnika iz pravca Skoplja, krenuo je egzodus. Dvesta pedeset hiljada Srba je napustilo KiM u vreme kada su za bezbedno okruženje na tom prostoru bile zadužene njegove snage. Ja sam tih dvadeset dana imao svakodnevnu prepisku sa njim. Imam kod sebe tu prepisku u kojoj se vidi njegova iskrena želja da nešto uradi ali praktično ne uspeva. Sedamnaestog juna, dakle tri dana pre nego što će se taj pregovarački tim povući sa Kosova, zamolio sam njegovvog ađutanta, generala Bejlija, da lično sa njim obiđem Kosovo i Metohiju i moram reći da je to, za mene, najtraumatičniji put kroz Kosovo i Metohiju. Dakle, već u Uroševcu, teroristi su upali u grad, vojnici se šetaju gradomali je očigledno da je pod kontrolom grad, Srbi vi iz okolnih mesta su se skupili u jedan Dom kulture, tresu se od straha i ne znaju šta će, traže autobuse. Kad smo se pojavili tamo, bio je sa mnom i gospodin Anđelković. pošto je on tada bio predsednik privremenog izbršnog veća, znači oni su od njega očekivali sada spaasonosna rešenja a naravno videli su rešenje samo da se sklone od tog lonca u kome se videlo samo nasilje, pretnja nasiljem itd. Dakle, iako su vojnici KFOR-a tu obavezu preuzeli jer su na tom jednom detalju koji je izgledao više tehnički a manje suštinski a zaista je suštinski a to je da se izbegne taj bezbednosni vakum. – rekao je gospodin Stevanović.

– Ovde sve što smo rekli zvuči kao da je in memoriam o nekom davno završenom događaju, sad se mi tu osvrćemo, anegdotski, lično učešćem, neučešćem. Suština je da taj rat traje još uvek. Mi danas u tom ratu u kome je bio i onaj general koji je potpisivao tog dana šta god da je potpisivao i pre toga u ratnim dejstvima kako na Kosovu tako i u Republici Srpskoj tako i pre toga na teritoriji Hrvatske. – rekao je gospodin Bokan koji je rekao da je sve ovo deo naše svakodnevnice.

– Svi su ovde svedoci osim mene za događaje vezane za Kumanovo ili neposredno posle Kumanova. I ovo sa generalom Džeksonom koji se nama ponudio da za novac koji je tada postojao koji je postojao i te 2007. godine… Da svedem sve na suštinu, ko god vodi državu, on u ime naroda je dužan da napravi takav sistem delovanja koji će omogućiti borbu i onda kada ta borba deluje nemoguće. ili kada je formalno pravno nemoguća jer nemate sredstva da je vodite. Znači morate da nađete načine kao što su i Šiptari našli načine kada su bili u katastrofalnoj poziciji, pre nego što su osnovali takozvanu oslobodilačku policiju Kosova, oni su delovali i pre toga, znači oni su neprestano delovali. U ovom trenutku da li naša država deluje, da li naša dijaspora deluje, da li naši fondovi deluju, ne samo razmišljaju, ne samo procenjuju, ne samo zabavljaju publiku nego da li nešto rade. To pitanje novca je ključno pitanje, pogoto za male zemlje kao što je naša.

Sa njim se nije složio Ćirjaković:

– Fokus na novac je pogrešan. – rekao je i potom zaključio:

– Najneprodavanije knjige na Zapadu, najslabije prodavane stranice su one o Srebrenici i knjige o Balkanu. Znači ta priča je gotova šta god da se uloži.

– Dok su oni potpisivali ovaj Kumanovski sporazum, dok je Zoran to pratio iz novinarske lože.,.. ja sam očekivao da se potpis desi u rovu za stojećei položaj. Bilo je naređenje dvadeset dana ranije da se kopa rov za stojeći položaj. Bio sam dakle lekar u tenkovskoj jedinici koja je uništena sa Voždovca, neću da kažem sad gde. Ceo taj rat koji je trajao tri meseca sam bio okružen tim tenkovima koji su bili zamaskirani šašom, granjem i tako dalje dakle ja sam rat proveo u tim uslovima. Dakloe kad Zoran priča da nije trebao da se dogodi tog dana, ja sam imao dijametralno suprotno osećanje, da je taj rat trebao što pre da se desi a da ako neko treba da bude gađan, to sigurno ne treba da bude bolnica "Dragiša Mišović" kao što je bila gađana. – rekao je gospodin Krstić.

Happtv.rs
Foto: Arhiva