U EMISIJI „POSLE RUČKA“ ZAKLJUČILI SMO: Na izborima je velika izlaznost, a u zatvorima velika ulaznost!

Šta se danas dešavalo u emisiji "Posle ručka" sa voditeljom Vanjom Bulićem?

Tema današnje emisije bila je: Da li je tesno u srpskim zatvorima? Šta se sve može naučiti u zatvoru? Ko su čuvari u zatvorima?

Gosti: Dr Beba Kron (direktor Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja), dr Zlatko Nikolić (kriminolog), Gradiša Katić (novinar), Svetozar Vujačić (advokat), Ljubomir Perić (bivši zatovrenik).

– Kriminac je lice koje je pravosnažno osuđeno. Ni jedno drugo lice ne možemo da kažemo da je kriminalac, kako god se nama cinilo. Pravo na to da kaže ima samo sud. Onaj ko je već bio u zatvoru je osuđivano lice, i to ga prati do kraja života. Naravno sve zavisi za koja dela je osuđen. Sada je stvara pritisak da se što pre završi predmet a ne da se zadovolji pravda. Svako pati u zatvoru. Postoje deprivacije slobode, sigurnosti, autonomije i privatne imovine, deprivatizaciju kontakata…Najgori deo zatvaranja je pritvorski deo. Povratnici opet pate bez obzira koji im je put. Ja sam bio u mađarskom zatvoru, onda sam posetio juznokorejske zatvore, i jedan u južnoj Kini. Naši prave sada crkve po svim zatvorima, u drugim zemljama nema to, nego prave prostorije koje će biti adekvatne za obrede. Posle će nam neko prebacivati žasto zidamo pravoslavne crkve jer će se kasnije traziti i džamije… Ako ne bi čoveka u zatvoru pretresli do gole kože, što se droge tice 1000 i jedan način postoji da se ona unese. Kad se prođe barijera ulaza on jeste depersonalizovan. Mi smo uveli u zatvor u Nišu, da subotom i nedeljom dežura po jedan vaspitac, da bi bio posrednik između uniformirasanog i neuniformisanog lica. Uveli smo i kurseve, kasnije se polazu i ispiti za zvanje. Danas se još uči po mojim knjigama. Dešavalo se da recimo žena dođe kod muskarca u posetu i kad hoće da se poljubi sa njim, na taj način mu prenese drogu. Nema verovanja bilo kome. Ja kad dolazim u kontrolu ostavim mobilni telefon i nikakva komunikacija ne sme da postoji sa spoljnim svetom. Svako od nas ima odbrambene mehanizme ličnosti. Najgore je bilo da radi vaspitač sa grupom koje su činile ubice. Oni su dosadna grupa. Jedino u individualnim razgovorima oni su drugačiji. Jedan što je ubio iz krvne osvetu kaže, da svi misle da je lako ubiti čoveka, ali količina straha je doprinela da je on njemu minimalna meta. Žene se u zatvoru isto iznivelišu kao i muskarci. Od 18 do 23 godine tj. kod adolescenata su samopovređivanja bila najčešća. Sistem soba-radionica je učinio da nemamo više takva ponašanja. Bekstvo iz zatvora nije krivično delo. Ako povredi stražara onda odgovara za to. Imamo psihološke begunce koji do detalja planiraju bekstvo, a nikad ga ne pokušaju – objasnio je Zlatko Nikolić.

– Osuda može da se briše, ali postoje slučajevi kada se nikad ne briše, sve zavisi za šta je neko osuđivan. Kad hoće da se zaposli ili uzme pasoš, to se sve proverava, da li je neko osuđivan ili nije. Ja već 37 godina skoro svaki dan idem u zatvor. Objektivno, što su nekog lisili slobode u 1 ujutru, pa priveli na zadžavanje do 72 sata, što moraju ljude da skidaju, to se dešava zato što unose drogu i oružje. Pritvor se zloupotrebljava. Pritvor po zakonu niti je kazna niti prevencija. Ja sam branio coveka koji je ubio sina, i ja sam dokazao preko neuropsihijatra da je on doveden u takvo stanje neuračunljivosti – rekao je Svetozar Vujačić.

– Ja sam naučni savetnik. U zatvoru su svi uznemireni. Lišenje slobode je najkomplikovanija stvar. To nije lišenje slobode da se slobodno krećete ulicom, lišeni ste intimnosti koje imate sa članovima porodice, lišeni ste svojih dobara, oduzimaju vam se predmeti… To su totalne ustanove, kao manastiri, kasarne…. Recimo osobi koja se nalazi u takvoj ustanovi, prekinut joj je svaki kontakt sa spoljnim svetom, a život unutra je neka vrsta represije, to je suviše veliki atak na ljudsku psihu. Postojala je pobuna u jednom zatvoru zbog zvona, zvono za doručak, zvono za ručak, zvono za večeru. Ljudi više psihički nisu mogli da podnesu to. Jedan psiholog je tvrdio da su te deprivatizacije vode ka mortifikacije ega. Tada se osećate jako poniženo, kao da vam je ukinut prethodni identitet. Tog momenta kad vas skidaju, nemate tretman ljudskog bića, a možda se tu došli greškom. Kažu da je kreativne ljude to spasavalo. Ako dođe do fizičkog maltretiranjau zatvoru, postoji fiziološki mehanizam da mozak u doživljavanju fizičkog bola luči endorfrin, to je to što olakšava fizičku bol, psiha se brani. Ja sam u zatvoru vršila istraživanje, oni su bili jako ljubazni prema meni, radila sam i grupno i individualno istraživanje. Tada sam obavila intervjue sa ubicama, oni su bili veoma iskreni. Ali to su bile ubice koje su ubijale iz ličnog razloga, i oni imaju osećanja i krivicu. Žene nisam istraživala, tu postoji sereotip. Žene najčešće ubiju muža sa kojim su živele decenijama, bile su zlostavljane na sve moguće načine, a ekonomski su zavisne od njega. To je većina ženskih ubistava. One nisu meni bile psihološki zanimljive. Seksualni delikventi nikad nisu iskreni, oni uvek negiraju taj zločin, stide se toga, neće da priznaju. Kod ubica je često to jedno jedino ubistvo i jedno jedino krivično delo koje su napravili. To je neki unutrašnji konflikt koji ih nagoni to da urade – rekla je Dr Beba Kron.

– U zatvoru sam proveo 85 dana, kao novinar obišao sam sve zatvore u Srbiji, jedan u Švedskoj i jedan u Belgiji. To su dve različite priče. U našim zatvorima imamo po 70 ljudi u jednoj sobi, u Švedskoj maksimalno dvoje. Ja sam bio u "Sablji", u pritvoru. Menjali su mi optužnicu 15 puta, i na kraju su odustali. Tad su hteli da okrive mene i još tri advokata. Kada je došao advokat Šera Todorović tog dana sam bio oslobođen, ali trebalo mu je 85 dana da dođe. U zatvor idete da bi vas mučili. U pola 6 se spremate, dolazi vam doručak, ne smete da ležite, ne samo kod nas. U Belgiji imate sobe gde su prozori do pola, čuvar vas gleda, ne smete da se naslonite da spavate, idete odmah u samicu gde je kibla koja se čisti jednom dnevno. Muče ljude. U zatvoru kada sanjate, sanjate kao da ste na slobodi, a kad se probudite vidite gde ste. Puno sam knjiga pročitao u zatvoru. Tamo ima i puno manijaka, jedan je hteo da mi otme jaknu. Stražari umeju da se ponašaju bezveze, da se iživljavaju, tamo ne dobijate novine. Fizički nas nisu zlostavljali. Na saslušanju su se trudili da budu fini. Ja imam psihološke probleme, ali mislim da nije od toga. Ja sam i bio na ratištu kao ratni reporter. Sada u Crnoj Gori prave novi zatvor. Imate zatvor u Pancevu, on je tri nivoa ispod zemlje. Ja sam bio u sobi sa ubicom, on je bio taksista, imao je spor oko svoje kuce, i onda je jedan dan pukao. Bio je najsmireniji, ne bi niko rekao da je mrava zgazio – ispričao nam je Gradiša Katić.

– Bila sam u pritvoru 21 dan, zbog prikrivanja činjenice o nezakonitom poreklu imovine svog nezakonitog supruga. Pritvor bi trebalo da služi kao mera prisustva okrivljeno. Užasno je ako vas neko pritvori bez dokaza i bez mogućnosti da se lečite. Ja sam bila trudna, išla sam tamo kod lekara, gde sam dobila konstataciju da je u pritvoru svima muka, i da popijem neki lek da me mučnina prođe. Po mene je dosla interventa, u 1 sat noću sam išla na ispitivanje. Tamo dobijete jedno ćebe, skidate se prvo goli da bi vas pregledali. Treba da postoji neki rok za ispitivanje da bi se neko uputio u pritvor. Treba da odvoje one koji su krivi od onih koji nisu. To je bio period koji ostane kao trauma za čitav život, čak i u slučaju da se ovo pozitivno reši, ne postoji adekvatna zamena. Posle toga mi je majka dozivela infarkt, ja nisam mogla da saznam da li sam trudna kad sam bila u zatvoru. Mi smo kao drustvo postali sebični, nemamo vremena da saslušamo drugu stranu. Uslovi u kojima smo boravili kažu da su ekskluzivni uslovi, gde jedete, tu sudove perete, a takođe i sebe. Niko nije izašao bez posledica, ja sam imala panične napade, fobije… Ja te simptome imam i dan danas, danas ustajem u 6 sati. Nisam spavala 5 meseci posle pritvora. Pritvor se strašno zloupotrebljavao. Kad izađete dobijate jedan džak sa stvarima i niko ne zna da vas puštaju, proces traje i dalje. Porodila sam se posle toga, sad imam troje dece… Mene su moja deca spasila nakon toliko psihickih problema, oni su budućnost, moj život, nešto što je donelo radost, ali uvek ostaje tad podsvesni strah. Moj apel je da moramo kad društvo da vodimo računa prilikom privođenja – podelila je svoje iskustvo sa nama Marija Jocić.

– Ja sam bio suvlasnik grupe koja se bavila švercom nafte pod pokrićem države. U jednom trenutku je Vlada Makedonije pokušala da uzme jedan konvoj nafte, to nije ni malo bilo jeftino, Bugarska je htela da to Makedonija plati, a ja sam jedini kordinirao između njih. Kad sam došao u Makedoniju bio sam uhapšen. Oni su me pozvali na sastanak, da vidimo kako ćemo to da rešimo. Kad sam ušao i seo u restoran, oni su skočili i uhvatili me, spojili mi ruke i noge, tukli me i vozali me dva sata kroz Makedoniju. Onda sam priveden, tad su me maltretirali. U makedoniji vam je 90 dana pritvor. Za ubistvo predsednika Makedonije ako vam u roku od 90 radnih dana ne donesu presudu moraju da vas puste na slobodu. Proverite makednoski zakon, to je živa istina. Vi morate biti osuđeni za 90 dana. 86 zatvorenika bude u jednoj sobi, svetla se ne gase uopste u toku noći, imate 4 kible. Onaj ko vam dolazi u posetu, zaviruju mu u najintimnije delove tela, mleko prositaju pa opet sipaju. Izbila je pobuna u zatvoru u kom sam bio, par njih su uhapsili a par nas su oprebacili u druge sobe. Imao sam, dva prijatelja jedan je bio komandir a drugi Šiptar. Komandir mi je doneo novine u kojima je bilo pismo, pripremao sam bombu koja mi je bila oružje za beg. Kao sam došao kod sudije, bacio sam bombu, i izašao kroz vrata, ušao sam u kola, uzeo ih od taksiste i pobegao. Otišao u Kumanovo, došao u neki lokal i pošto nisam imao novca oteo sam pazar. Posle čujem da sam opljačkao lokal od čoveka koji mi je pomogao, ali mi je sve oprostio – ispričao nam je svoju priču Ljubomir Perić.

Happytv.rs
Foto: Arhiva