parovi prijava happy zvezda prijava kviz happy talent šou

Pustio suzu: Novak Đoković u nikad emotivnijem izdanju! (VIDEO)

Emocije je teško sakriti, a to je na gostovanju kod Luisa Housa pokazao i Novak Đoković. Kada je počeo priču o izbeglicama sa kojima se susreo u Beogradu nije mogao da zadrži suze.

- Stotine hiljada izbeglica je prošlo kroz Srbiju na putu ka Nemačkoj, Austriji, većim zemljama, bili smo im na putu. Izgubili su svoje porodice, kuću, dom, tražili su krov nad glavom. Išao sam da posetim jednu od tih lokacija u Beogradu, u pitanju je bio jedan hotel. Mogao sam da pretpostavim šta me čeka, ali čim sam ušao osetio sam jake emocije. Bol, nesigurnost, tuga - počinje priču Novak.

Najteže mu je palo kada je bio sa najmlađima.

- Otišao sam u deo gde su bila deca, posmatrao sam ih, jedan od volontera mi je rekao da im se pridružim. Nisam znao kako da reagujem, hteo sam da budem sa njima, ali ne da im remetim taj prostor. Počeli smo da se igramo i posle desetak minuta me je neko iz UNICEF-a potapšao po ramenu. Došla je majka devojčice sa kojom sam se igrao, imala je oko dve-dve i po godine i rekla joj “Vreme je da idemo”. Pomislio sam “Gde, šta će se dogoditi? - pričao je Đoković kada su krenule suze.

- Izvinite, čak i danas me to toliko pogađa. Ne znam ni sada gde su otišli. Videti mamu kako vodi nju i dečaka od šest-sedam godina. Idu bez ičega, peške, negde. To su stvari koje vam slome srce, to je ono što rat radi. Teško mi je bilo, ali sam u isto vreme bio zahvalan, jer sma prošao kroz svo to iskustvo, kroz rat iz devedesetih, sve to me učinilo osećajnijim, više povezanim sa ljudima. Koliko god da me boli, vratim se na ta dešavanja i svhatim da ono što imam u životu brzo mogu da izgubim ako ne uživam u tome. Sve ot me ostavlja čvrsto na zemlji.

Prisetio se svojih prvih teniskih koraka i svega kroz šta je prošao.

- Bio sam zaljubljen u tenis, tokom bombardovanja smo samo želeli da preživimo. Ipak, posle dve nedelje smo shvatili da će to trajati ko zna koliko i da treba da probamo da živimo svoje živote. Bio sam previše mali, ali se sećam da su ljudi organizovali posebne aktivnosti. Išli su na mostove sa majicama na kojima su nacrtane mete, na glavi su ih imali takođe. Zajedno su pevali. Bilo je užasno, ali ako ima nešto pozitivno u tome, to je što smo bili ujedinjeni. Mi mlađi smo shvatili tada da možemo da budemo buntovnici, pa smo sve to pokušavali da orkenemo na nešto zabavno. Veoma rano sam, imao sam možda sedam godina, kada sam u jednoj emisiji rekao da ću biti prvi. Mnogi su se smejali, bilo je čudno, ali sam bio disciplinovan. To je most između uspeha i cilja, a roditelji i moja teniska majka Jelena Genčić su mi to “ugradili”. Znao sam tada jasno šta ću da radim.

Priznao je da mu je jedan od najtežih momenata bio pre sedam godina.

- Imao sam mnogo momenata kada sam sumnjao u sebe. Jedan od njih je bio 2010. godine. Bio sam treći na svetu, osvojio grend slem titulu, ali dve i po-tri godine nisam došao do titule na nekom od četiri najveća turnira. Uspevao sam da ostanem u vrhu, ali me treća pozicija nije zadovoljavala. Onda je došao Rolan Garos, vodio sam sa 2:0 u četvrtfinalu protiv Jirgena Melcera, pa izgubio. Slomio sam se. Išao sam kod roditelja, pričali smo, tata mi je rekao da treba da očvrsnem. Shvatio sam tada da treba više da delim i da pričam.

Onda je usledio jedan od važnijih razgovora.

- Otišao sam kod Vajde i Amanovića. Sedeli smo na podu, bio sam slomljen. Rekli su mi “Ok, diši, idemo polako. Zašto si počeo da se baviš tenisom, voliš li da držiš reket u ruci?”. Shvatio sam da to obožavam i da mi nije bitno da li je veliki turnir ili trening. Očekivali su da će mi biti potrebno par nedelja, ali sam već sutradan došao i rekao “Spreman sam”. Usledilo je osvajanje Dejvis kupa što mi je bio jedan od najbitnijih momenata u karijeri. Zatim sam dobio 43 meča u nizu, osetio sam da igram potpuno slobodno. Primarni motiv mora da bude ono što te je nateralo da zavoliš ovaj sport. Odjednom sam postao taj klinac od sedam godina i nisam se osvrtao. 

Na kraju je na Luisovo insistiranje morao da izabere tri stavke koje bi stavio na papir po kojem bi voleo da ga pamte.

- Živite slobodno, dišite duboko i volite u potpunosti. Sve se na to svodi, budite jedno sa sobom. Ako moram da izaberem jednu onda je to najvažnija lekcija - naučite da dišete. To je nešto što uzimamo zdravo za gotovo. Shvatite kako da živite u momentu, gledate stvari iz drugačije perspektive, sve se otvara. Bitno je da život živite bez oklopa, budite originalni, idite svojim putem, nemojte pratiti druge puteve. Današnje društvo nas oblikuje da budemo roboti, morate da uradite ovo ili ono. Zato su neophodne inovacije, nove ideje. Pokušajte sami da razumete šta je najbolje - zaključio je Đoković.

Na pitanje koji mu je najponosniji momenat u životu kaže:
- Ne volim da hvalim sebe, ne hranim se komplimentima drugih, radim na sebi, svojim vrlinama i manama i to mi je važno. Ako moram da izaberem onda bi to bilo tokom bombardovanja kada sam išao po komšiluku, delio hranu, poklanjao odeću. Nije nešto toliko posebno, ali je za mene bilo važno - rekao je Novak.

 

novosti.rs
Foto: Lewis Howes/youtube printscreen, arhiva

Pratite nas na društvenim mrežama

Preporučene vesti



Podeli novost