parovi prijava happy zvezda prijava kviz happy talent šou

NA DANAŠNJI DAN UMRO JE NAŠ NOBELOVAC IVO ANDRIĆ: Ljubav svog života upoznao je na Dorćolu, a pred celim svetom su zablistali u Štokholmu!

 

 

 Na današnji dan, 13. marta 1975. godine, umro je nobelovac Ivo Andrić. Uvek odmeren, uzdržan, stvarao je likove čija je uverljivost pokazivala neverovatnu moć zapažanja i životno iskustvo. Neženja do 66. godine, činilo se da je na ljubav imun, ali nije tako bilo. Mnoge su žene Andriću utoplile godine samoće, a jedna je ipak obeležila njegov život. Milica Babić. Jedina Andrićeva zakonita supruga, koju je čekao 20 godina.

 

 

 Kakva li je bila žena sa kojom je veliki Andrić poželeo da se oženi? Srpkinja iz Bosanskog Šamca, školovana u Beču na Školi za primenjenu umetnost, sa završenom praksom u Parizu, predavač na Višoj ženskoj zanatskoj školi u Beogradu i kostimograf u Narodnom pozorištu, privukla je pažnju velikog Andrića. A imali su nešto zajedničko – dostojanstven, pomalo hladan odnos prema drugima, taman onakav da se odlično razumeju.

 Upoznao ju je u ateljeu slikarke Leposave Bele Pavlović, u Jevremovoj 39. Bila je 17 godina mlađa od njega, našla se usred začetka njegove ljubavne priče sa mladom umetnicom. Već tad verena za staru ljubav iz Tuzle, Nenada Jovanovića, Milica sa „dugačkim nogama srne“ opčinjava pisca. Za ceo život.

 


 

 Sve je kasnije, do njihovog venčanja 1958. godine, bilo u znaku ljubavnog trougla. Andrić je sa bračnim parom Jovanović gajio prijateljske odnose, za vreme diplomatskog boravka u Berlinu poziva Miličinog muža da bude ataše za štampu u ambasadi u Berlinu. U to vreme Milica pored Ive biva na fotografijama sa Hitlerom, Geringom, Gebelsom... Kao proterani ambasador Andrić se vraća u Beograd, doba okupacije provodi u neprestanom kontaktu sa prijateljima Jovanovićima sve dok 1942. godine Gestapo nije bespovratno odveo Nenada Jovanovića u logor zbog anonimne dojave da je engleski špijun

 


 

 Ljubav koja je čekala dve decenije ozvaničena je u opštini Stari grad, 27. decembra 1958. godine. Bračni dani Ive i Milice protiču u stanu na današnjem Andrićevom vencu, a tri godine nakon venčanja Milica prati Ivu na njemu najvažnijoj svečasnosti u životu.

 U Stokholmu su, na dodeli Nobelove nagrade za književnost. Milica ulazi sa njim u salu u plavoj balskoj haljini, sa dijamantskom mašnom u kosi, dok kraljevski orkestar svira sevdalinku „Kad ja pođoh na bembašu“. Andrić drži čuveni govor „O priči i pričanju“. Piše se nova književna istorija.
 

 

 Bila je njegova „Jelena, žena koje nema“, Lepa, kako ju je zvao. On je u pismima, koja su godinama čuvala njihovu ljubav, bio „Mandarin“, kako mu je ona tepala. Zapis nobelovca „Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima“ svedoči o mučnim osećanjima koje je izazivala grešna ljubav, ali poslednje godine njihovog života kao da su bile nadoknada za svo čekanje.

 Ljubavnu priču prekida samo smrt. Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom 24. marta 1968. godine. Prva srpska školovana kostimografkinja sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom Beogradu, gde će sedam godina kasnije biti položena urna Ive Andrića.

 

Izvor: Žena
Foto: Youtube/Printscreen

Pratite nas na društvenim mrežama

Preporučene vesti



Podeli novost