JEDINI KOJI ROBIJA ZBOG ARKANOVOG UBISTVA: Tvrdi da nema veze sa misterioznom likvidacijom, žalio se čak i u Strazburu! (VIDEO)

Život Dragana Nikolića Gagija se nije mnogo razlikovao od života drugih "opasnih momaka" sa beogradskog asfalta devedesetih: niz bekstava u inostranstvo i povrataka u Srbiju, rešetanja po klubovima i sve duži spisak prijatelja u čituljama.

Ipak, njegov život danas nije nimalo onakav kakav biste očekivali od nekadašnjeg pripadnika kriminalnog klana.

Prvi put je otišao u inostranstvo sa 18 godina. U avanturu je posle završene srednje škole poveo najboljeg druga, mlađeg Slavišu Pavića Pirketa, sa kojim je "pekao zanat" u Austriji, Nemačkoj i Italiji. Iako je ubijen 1993, Pirke je "posthumno" postao jedan od najpoznatijih kriminalaca zbog Kristijanove izjave da je jedan Pirke morao biti "ubiven" pred punim kafićem…

Potom je ponovo otišao početkom devedestih. I još jednom, deset godina kasnije. Koliko god su ga neprilike u kojima je ovde bio terale na beg u inostranstvo, toliko ga je rodna zemlja zvala sebi nazad. I sada je sigurno da neće otići nikud, bar još sedamnaest godina, koliko će služiti zatvorsku kaznu.

Bio je oktobar 1990. i Beogradom je kružila priča jedne devojke da ju je maltretirao Nikolićev prijatelj Petar Milošević, koji je kasnije postao vođa bežanijskog klana, zajedno sa Goranom Mijatovićem Mitom.

Tom dečku iz "suparničke ekipe", kako je Gagi pričao, namestili su sačekušu: zapucali su na njih četvoricu i jednog od njih pogodili u glavu, a sam Milošević je pogođen u pancir i ruku. Utrčali su u kola i pobegli, a potom ušli u obližnji kafić "Feniks" i opet pucali. Bila je to Gagijeva prva ozbiljna pucnjava, a momci sa kojima ju je izveo ostali su mu prijatelji i narednih godina, tih turbulentnih devedesetih.

Ona mnogo ozbiljnija pucnjava, koja je presudila da se ponovo otisne u inostranstvo dogodila se tri godine kasnije i zbog nje je Nikolić ponovo napustio Srbiju – ovoga puta sam. U njoj je ubijen njegov najbolji prijatelj Pirke.

Gagi u filmu "Vidimo se u čitulji" priča o likvidaciji Pirketa

Revolveraški obračun tog avgustovskog dana 1993. bio je nezapamćen. Bliski sa novobeogradskim gangom – "bežanijcima", Gagi i Pirke su sedeli u bašti fudbalskog restorana "FK Bežanija" sa kafanskom pevačicom. Uleteo je Goran Marjanović – Goksi Bombaš – i Pirketa izrešetao iz "kalašnjikova", dok je Gagi dobio dva metka u nogu.

Nikolić je od takvog života bio umoran. Obezbedio je papire za Grčku, tamo osnovao trgovinsku firmu i pustio da se preko njegovog imena, dela i reputacije u Beogradu sležu godine prašine.

Ubistvo Arkana i misterija uloge Gagija u atentatu

Sve do januara 2000. godine i ubistva Arkana u hotelu "Interkontinental" za šta je optužen bivši policajac Dobrosav Gavrić iz Loznice, a za saučesništvo Milan Đuričić Miki i njegov brat od tetke Dragan Nikolić Gagi, koji je posle trogodišnjeg bekstva uhapšen u Austriji i izručen našoj zemlji. Negirajući da je u vreme ubistva uopšte bio u "Interkontinentalu" (već u stanu sa suprugom), Gagi je objasnio da je odlučio da se skloni kada je čuo da su njegovi bliski prijatelji pohapšeni i okrivljeni za trostruko ubistvo. Zemlju je, kako je rekao, napustio po savetu i uz znanje nekih visokih funkcionera MUP-a Srbije.

Gagi je optuživan da je sarađivao sa DB- om, da je čak po nalogu službe i učestvovao u trostrukom ubistvu u "Interkontinentalu". Na to je rekao:

"Ne radim ni za koga, a najmanje za Državnu bezbednost. Da radim za DB, ne bih se krio po svetu. Bio bih u Beogradu pod njihovom zaštitom. To je valjda logično. Radeta Markovića sam video jedino na televiziji. Da sam njegov čovek, valjda bih imao drugačiji tretman. Svi moji drugovi, poznanici, rekao bih, svi koji su se očešali o mene, hapšeni su i maltretirani. Brat mi je hapšen i otac. Pa zar bi se tako postupalo sa čovekom koji radi za službu, za državu? To su gluposti".

O svojoj ekipi i Arkanu je govorio: "Nismo mi nikakav klan. To su samo priče. Mi smo jedna ekipica… Nismo ničiji, ne radimo ni za koga, mi smo svoji. Znate, rat je rat, a ulica je ulica. Nečija iskustva iz rata za mene ništa ne znače. I još nešto. Možda ljudi hoće da budu uz mene zato što je, da kažem, druga strana mnogo njih zavila u crno. Ja poštujem sva velika imena. Pogotovo o pokojnicima ne želim ništa ružno da kažem. Naprotiv. Željko Ražnatović je bio jedini pravi kum koga je Beograd imao. Ali, nije ni on bio svetac".

Na kraju o sebi je rekao: "Izgleda da me prošlost proganja i da je sve ono što sam radio i doprinelo nepravednim optužbama. Ja sam na ulici od sedamnaeste godine, mogu da kažem, sa one strane zakona. Učestvovao sam u mnogim pucnjavama, hapšen sam robijao. Preživeo sam pet atentata."

Traži pravdu u Strazburu

Uhapšen je u Beču u aprilu 2003. i početkom naredne godine izručen Srbiji i osuđen na 30 godina zatvora. Zanimljivo je to da su dokazi protiv Nikolića bili vrlo kontroverzni, ali sud mu je izrekao drakonsku kaznu od tri decenije robije! Naime, kada je pred Okružnim sudom svedočio Arkanov telohranitelj Zvonko Mateović, između ostalog je rekao da je ranio Gagija.

– Posle obračuna u holu (u kojem je Mateović upucao trostrukog ubicu Dobrosava Gavrića), video sam čoveka koji trči prema izlazu. Pucao sam i ranio sam ga, a mislim da je to bio Gagi – svedočio je Mateović davne 2004. godine. Na ovu izjavu ustao je Gagi Nikolić, koji je tražio veštačenje. Lekari su utvrdili da nije bio ranjen…
Nikolić se na presudu žalio sudu u Strazburu i očekuje da bude oslobođen i tvrdi da je osuđen bez ikakvih dokaza…

Posle bekstva ostalih osuđenih za ubistvo, jedini iza rešetaka je Gagi, dok su ostali i dalje van ruke pravde.

Danas je u požarevačkoj Zabeli. S vremena na vreme o njemu osvane neki podatak u medijima, kao onaj da čak i po vrelim letnjim danima vežba četiri dana nedeljno kako bi ostao u formi, ali i da se posvetio čitanju filozofije, pisanju pesama i ima nameru da napiše knjigu.

Kurir
Foto: Youtoube Printscreen