KAKO SE PORODICE NAJPOZNATIJIH UBICA NOSE SA STRAŠNOM SUDBINOM? Progovorili roditelji Andreasa Lubica, Adama Lanze i Andersa Breivika! (video)

'Moj sin u trenutku nesreće nije patio od depresije' – izjavio je u petak, na konferenciji za medije u Berlinu, Guenter Lubitz, otac kopilota Germanwingsovog aviona koji se na putu iz Barselone u Dizeldorf 24. marta 2015. zabio u obronke Alpa na jugu Francuske.

U stravičnoj nesreći, koja je okarakterisana kao nameran čin Andreasa Lubitza, poginulo je 149 putnika i članova posade.

Konferencija za medije s kojom je otac kopilota istupio tačno na drugu godišnjicu tragedije i branio svoga sina, razljutila je mnoge i izazvala niz ogorčenih reakcija rodbine žrtava, ali i kompanije Lufthansa, u čijem se vlasništvu nalazi Germanwings.

I dok se u zapadnonemačkom gradiću Halterenu, koji je u nesreći izgubio čitav jedan razred gimnazije, održavala komemoracija zatvorena za javnost, otac čoveka koji se smatra odgovornim za njihovu smrt javno je istupao braneći svog sina.

Pitanje koje se nameće, a koje su novinari razradili je – Kako se roditelji ubica nose s činjenicom da je njihovo dete uništilo tolike ljudske sudbine i nanelo toliku bol?

Guenter Lubitz samo je jedan u nizu nesretnih ljudi koji moraju živeti sa saznanjem da su odgojili ubicu, osobu koja je sposobna oduzeti ljudske živote. Lice deteta koje su voleli, čuvali, hranili i školovali zauvek će u medijima i ljudskoj memoriji biti povezano s rečima 'ubica' i 'krvnik', a pomešani osećaji s kojima se oni kao roditelji moraju nositi do kraja svojih života nezamislivi su.

Andrew Solomon, profesor kliničke psihologije sa Univerziteta Kolumbija, je naglasio da je medijska i uopšte društvena osuda roditelja masovnih ubica učestala i gotovo neizbežna reakcija na takve događaje.

– Moja saznanja govore da su u većini slučajeva to sasvim normalni i dobri ljudi, šokirani postupkom njihovog deteta baš kao i svako drugi. Strašan je to gubitak za roditelja, koji ne samo da je izgubio svoje dete, nego je izgubio i sliku koju je o njemu imao – pojasnio je profesor Solomon.

Profesor Solomon prisetio se postupanja prema majci Adama Lanze, autističnog mladića koji je 2012. godine u Osnovnoj školi Sandy Hook u Connecticutu ubio 20-oro dece i šestoro radnika škole. Neposredno pre nego što je počinio stravičan napad, Adam je ubio i svoju mamu Nancy. Ali, njeno ime nije spomenuto među žrtvama u memorijalnom govoru tadašnjeg predsednika Baraka Obame, a navodno je čak i izbačeno iz službenog policiskog izveštaja.

Mnogi su osuđivali Nancy Lamzu da nije ništa učinila kako bi sprečila svog psihički bolesnog sina da počini stravičan zločin, pa je pojedinci čak kvalifikuju i kao pomagača.

Postoje i oni koji razumeju njenu navodnu nemoć. Tako je, jedna žena pokrenula blog pod nazivom 'Ja sama mama Adama Lanze', u kojemu piše o svojoj nemoći u nastojanjima da pomogne mentalno poremećenom sinu i borbi s tamošnjim institucijama koje joj ne pružaju dovoljno podrške.

Adamov otac Peter Lanza u razgovoru s doktorom Solomonom izjavio je kako njegov sin Adam nije bio otvoren za ikakav vid terapije. Gospodin Lanza smatra da je autizam koji je Adamu dijagnostifikovan u ranom detinjstvu zapravo prikrivao šizofreniju od koje je bolovao, te naglašava kako doktori koji su pratili njegovog sina nisu mogli ili znali predvideti u kojem će smeru Adamovo ponašanje ići.

– Teško mi je nositi ovo ime koje nosim. Ne volim ga ni izgovoriti. Razmišljam i o tome da ga promenim, ali tako imam osećaj da bih se udaljio od svega, a ni to nije ispravno – zaključio je nesretni otac ubice.

Jens Breivik, čiji je sin Anders Breivik proračunato ubio 77 ljudi u Oslu i na ostrvu Utoyi 2011. godine, priznao je da je u prvih nekoliko nedelja nakon tragedije razmišljao o tome da sebi oduzme život.

Gospodin Breivik je otkrio kako se 'rešio svih fizičkih dokaza' da je Anders njegov sin te da se nikada više neće vratiti u svoju zemlju jer tamo vlada percepcija da je on odgovoran za tragediju koju je Anders prouzrokovao.

Sue Klebold, majka jednog od napadača na školu Kolumbine u Koloradu nikad se nije oporavila od činjenice što je njeno dete učinilo.

Sad već davne 1999. godine, dva tinejdžera upala su u srednju školu i raznim eksplozivnim napravama ubila 12-ero učenika i profesora, prije nego što su sami sebi oduzeli živote.

Gospođa Klebold, majka jednog od njih, izjavila je kako su joj 'bile potrebne godine da prihvati ono što joj je njen sin ostavio iza sebe'.

– Nezamisliva okrutnost koju je Dylan pokazao u zadnjim trenucima svog života za mene je šokantno saznanje da sam celi život gledala u neko drugo dete – izjavila je nesretna žena.

Profesor Solomon otkrio je da su gospođa i gospodin Klebold dugo vremena negirali istinu i verovali kako je njihov sin protiv svoje volje uveden u stravičan zločin. Ali, okrutnu istinu saznali su u trenutku kada su otkrivene njegove suicidne i agresivne video snimke.

– Ljudi su nas tad napadali i postavljali nam pitanja o tome kako nismo primetili i kako nismo znali ko je naš sin. Ja svakodnevno već 20 godina i sama sebi postavljam ta pitanja – zaključila je majka 18-godišnjeg ubojice.

Jutarnji
Foto: Arhiva