NEVEROVATNA priča: Bez sanki i telefona lutali dva dana kroz SIBIR i preživeli!

Natalija Protodjakonova (45) i Nikolaj Kobrov (36) rođeni Sibirci, pripadnici Jukagir etničke zajednice, uzgajivači sobova koji su naviknuti na hladnoću su početkom meseca, na putu ka kući iz kupovine u gradu udaljenom 140 kilometara najpre su izgubili saputnike, potom sve kupljene potrepštine, a na koncu su im se pokvarile motorne sanke.

Bilo je minus 50, ali se zbog vetra činilo da je 15 stepeni hlradnije na obali na severu Jakutije. Nekoliko puta su nazvali rođake kako bi im javili da su se izgubili tridesetak kilometara od sela Nižejansk. Ali onda im se i mobilni telefon smrznuo. Šta se dalje dešavalo, priča Natalija, a prenosi Sajbirian tajm.

– Napustili smo Nižejansk na troje motornih sanki. Mi smo bili na prvima. Sve vreme smo motrili na svetla iza nas, ali su ona odjednom nestala. Motor na našim sankama je odjedanput prestao da radi i sve je postalo tiho. Nije bilo svetala niti zvuka ostalih vozila. Prvo smo proverili filter na motoru i dopunil gorivo, ali motor se nije pokrenuo. Dok smo pokušavali da utvrdimo šta se desilo, potrošili smo sve šibice. Zvali smo porodicu u Jukagiru da im kažemo da smo se izgubili. Tražili smo da nam pošalju druge sanke, da pođu prema nama, iako su nam veće šanse bile da će nas pronaći vozači na dvoje sanki koje su krenuli s nama. Bilo je jezivo hladno. Da smo bili u šumi, bilo bi drugačije i imali bismo barem nekakvu zaštitu, ali oko nas je bio samo sneg i led. Vozili smo se obalom Laptevskog mora. Bilo mi je jako hladno i osetila sam se zaista umornom. Samo sam želela da legnem i zaspim, ali mi muž nije dozvoljavao. I tako smo proveli prvu noć… hodali, hodali, hodali – priča Natalija.

– Ponovo smo nazvali porodicu da pitamo da li je neko pošao da nas potraži. Odlučili smo da i dalje idemo prema spasiocima iz sela i počeli da hodamo ka smeru iz kojeg smo mislil da će oni naići. U početku smo nešto i osećali. Bili smo gladni, žedni… Ali kada je postalo jezivo hladno, svi osećaji su nam zamrli. Samo sam želela da legnem, ali moj muž je uradi sve što je mogao kako bi me naterao da nastavim da hodam. Gurao me je, prisiljavao da se krećem. Uzeo je sneg, otopio ga u ustima i naterao me da pijem vodu s njegovih usana. Plakala sam i on je plakao. Ali je nastavio da me tera da se krećem – seća se Natalija.

– Pratila sam ga iako su mi ruke i noge otupele. Misao to tome da bi nam deca mogla ostati siročići me je terala da se krećem. Nakon celog dana na putu počeli smo da haluciniramo. Videli smo farove i čuli zvuk motora. Požuriili bismo prema motornim sankama i mahali rukama. Ali to nije bilo stvarno – kaže Natalija.

Ponovo je počela da pada noć.

– Nastavili smo da hodamo crpeći poslednje atome energije, oboje svesni da na ovoj hladnoći ne možemo da preživimo još jednu noć. Već je pala noć kada smo pronašli put. Moj muž je prepoznao da je to put do našg sela. Poželeli smo da pozoveo porodicu da im kažemo da smo pronašli put, ali je telefon bio zaleđen. Usledila je prava noćna mora – kaže ova Sibirka.

Natalija i Nikolaj su nastavili da se kreću.

Onda je, kako kaže, izašlo sunce.

-Prestali smo da verujemo da će nas spasioci naći na vreme. Nije bilo suza, nije bilo razgovora. Nismo imali više snage. Konačno, moj muž je rekao: To je to. Nije mogao više da se kreće. Odlučili smo se na poslednji korak, da zajedno napustimo ovaj svet, onako kako smo i živeli. Pokrili smo se i odlučili da legnemo na sneg jedno pored drugog, licem uz lice i da zaspimo. Umotali smo glave i ramena i odjednom nam je bilo jako lepo, toliko toplo da budemo jedno uz drugo. Zatvorila sam oči i videla naše četvoro dece, čak sam im i čula glasove. Moj muž je bio uz mene i pomislila sam kako kraj i nije toliko strašan kakvim smo ga zamišljali. Jednostavno smo zajedno zaspali – govori Natalija.

Ona ne zna koliko je ovaj mir potrajao.

– Mislila sam da i dalje sanjam kada sam videla lice mog brata Nikolaja. Tek kada smo stigli u Nižnejansk shvatila sam da je pravo čudo što smo oboje preživeli – kaže Natalija.

Natalijin brat Nikolaj se priseća potrage.

– Bio sam na rivbarenju kada su mi javili da su moja sestra i njen muž nestali. Pojurio sam ka selu i saznao da pokušavaju a ih spasu. Onda sam poveo sa sobom još jednog čoveka i sami smo krenuli u potragu. Uporedio sam vreme poziva s udaljenošću koju su mogli da pređu za to vreme. Pretpostavio sam njihovu rutu i odlučio da odemo na udaljenost od oko 90 kilometara od sela i da pretražujemo radijus od pet do 10 kilometara. I tako smo ih našli. Video sam ih kako nepomično leže. Nismo primetili disanje. Nisu čuli kada smo ih dozivali. U tom momentu m se činilo da će mi se srce skameniti. Mislio sam da smo zakasnili. A onda je Nikolaj pomerio nogu. Bili smo presrećni. Počeli smo da ih budimo, da ih teramo da hodaju, a onda smo ih umotali u ćebad i odjurili u Nižejansk – priča Nikolaj.

Natali ja je i dalje pod stresom. Jedva govori od kašlja i kaže da joj je krvni pritisak jako porastao. Njen muž Nikolaj ima promrzline na licu i rukama.

Izvor:Blic.rs
Foto: Twitter/The Sibirian Times