PSIHOLOGIJA: Četiri principa emocionalne kontrole!

Svi žele kontrolu nad vlastitim emocijama, naročito onim neprijatnim. Međutim to što većina ljudi smatra pod kontrolom emocija zapravo nije prava kontrola, već bi se to pre moglo nazvati otporom ili unutrašnjom borbom sa vlastitim emocijama. Kada se jave neprijatni osećaji većina ljudi im se opire, pokušava ih potisnuti, skrenuti pažnju na nešto drugo (da ih izbegne), analizirati osećanja ili sebe, uživljavati se u imaginacije koje prate taj osećaj što dovodi do katastrofiziranja, dramatizacije i sl. Svi ti manevri zapravo ne pretstavljaju pravu kontrolu već unutrašnju borbu što dovodi do toga da je osoba u konfliktu sama sa sobom. Ta unutrašnja borba dovodi do neprijatne unutrašnje tenzije, anksioznosti i istrajavanja neprijatnih osećanja.

Kako zaista možemo kontrolisati svoja osećanja?

Mi ne možemo istisnuti emocije iz našeg života, ne možemo živeti život bez ikakvih osećanja jer su osećanja deo ljudske prirode. Ali to ne znači da trebamo živeti u drami, odnosno neprestano emocionalno reaktivni i često doživljavati intenzivne osećaje. Mi možemo naučiti kako se nositi sa osećanjima tako da oni budu začin našeg života, ali ne i gospodar.

Osećanja se javljaju spontano i automatski, odnosno nesvesno. To znači da mi ne možemo sprečiti njihovu pojavu. Ali kada se osećanja jave i mi postanemo toga svesni, možemo učiniti neke stvari koje će dovesti do toga da imamo kontrolu nad njima, što će dovesti do toga da ne upadnemo u vatru. Radeći sa mnogo klijenata i sa samim sobom (mojim najtežim klijentom) došao sam do uvida da postoje četiri osnovna načela koja treba primenjivati kako bismo ostvarili kontrolu nad vlastitim osećanjima kada se oni pojave.

Prvi princip – distanciranje, neidentificiranje, osećanja – to nisam Ja

Prvi princip podrazumeva da kada se javi neki snažan, obično negativan osećaj da zadržimo svest o tome da je to samo osećaj, a ne realnost i drugo da taj osećaj nije odlika mog identiteta, mog ja. Kada se jave intenzivni negativni, ali i pozitivni osećaj ljudi automatski usmeravaju svu svoju pažnju na njih i to može dovesti do toga da osoba ima autentični doživljaj da je to realnost. To osećanje je posledica sužene pažnje. Pažnja je inače ograničen resurs i još kada se suzi na jedan doživljaj ili ideju to postaje autentičan i snažan osećaj koji se automatski izjednačava sa realnošću. Dobar primer za to je gledanje filma u bioskopu. Kada gledate neki interesantan film u bioskopu vi se toliko udubite da je u nekim momentima vaša pažnja toliko apsorbovana da je u tim momentima film jedina realnost za vas. Tada doživljate emocije i imate doživljaj kao da je to što gledate realnost u kojoj i vi učestvujete. Zašto se to događa? To se događa zato što je pažnja sužena i potpuno fokusirana na film i zbog toga je umanjena sposobnost kritičkog razmišljanja na osnovu kojeg bi napravili kritičku distancu prema onome što doživljavamo i opažamo. Međutim, ako tokom filma ja podsetim sebe da je to samo film, napravim distancu i podsetim se da ja sedim u bioskopu, cela magija nestaje. Isto to mogu uraditi i kada osećam neke intenzivne neprijatne osećaje. Mogu podsetiti sebe da su to samo osećaji, a ne realnost i da nisam ja taj osećaj. Ja doživljavam taj osećaj, ali nisam ja taj osećaj jer je taj osećaj samo naučena reakcija koju sam ja naučio, upražnjavao i potkrepljivao duže vreme, ali taj osećaj ne govori ništa o meni kao osobi i tome ko sam ja. Zapamtite, vi niste nijedan vaš osećaj ma kakav on bio. Osećaji su samo naučene (obično detinjaste) automatizovane rekacije na određena značenja koja vi pridajete događanjima u vama ili izvan vas.

Drugi princip – nerealistični zahtevi, želje, očekivanja

Osećaji mogu biti posledica vaših nerealističnih zahteva prema sebi, svetu ili drugima. Ako neki osećaj traje i ne prolazi, upitajte sebe šta je to što zahtevam sada od sebe / drugih / sveta? Upitajte sebe je li to realistično i je li vam je to neophodno imati / postići. Kada shvatite da vam to nije neophodno ili čak nije ni realistično, odustanite od tog zahteva i primetićete da neprijatni, intenzivni osećaji nestaju.

Treći princip – ne opiranje, prihvatanje, prepuštanje

Treći princip je podjednako bitan kao i prvi. Kada se javi bilo koji osećaj ne treba mu se opirati ni mentalno ni telesno, ako želim zaista imati kontrolu nad njim. Ako se opirem osećaj to će se pretvoriti u unutarnji konflikt koji će dovesti do unutrašnje tenzije (anksioznošću) i neprijatan će osećaj trajati značajno duže nego što bi trajao bez opiranja. Ako se uopšte ne opirem nekom osećaju ono ne može trajati više od 90 sekundi. Ako traje duže znači da se i dalje opirem, bavim se tim osećajem ili mislima koje se javljaju u sklopu tog osećaja.

Mogu se opirati telesno i mentalno. Mentalno opiranje podrazumeva da analiziram taj osećaj dok on traje, a telesno opiranje podrazumeva da se stežem i / ili ograničavam disanje kako bih umanjio sam osećaj u telu. To ne treba raditi. Kada se osećaj javi nemojte ga analizirati niti se mentalno baviti njime dok on ne prestane. Možete se baviti analizama kada osećaj prestane ako smatrate da je to važno za vas. Na nivou tela, prepoznajte gde su tenzije i napetosti u telu i voljno ih ispustite koliko možete, izdišite polako i do kraja i prepustite se osećajima, jednostavno tolerišite ono što osećate. Nijedan osećaj sam po sebi nije neprijatan, ono što je neprijatno i bolno je otpor ka tim osećanjima, a ne sam, osećaj.

Četvrti princip – neuživljavanje

Većina ljudi imaju sklonost da se gotovo automatski uživljavaju u misli i imaginacije koje su sastavni deo nekog osećaja. Pod uživljavanjem podrazumevam bavljenje tim mislima i imaginacijama, zamišljanje šta bi bilo kad bi bilo i sl. Kada to radite vi zapravo produbljujete taj osećaj, dajete mu važnost, potkrepljujete ga. Nijedna naučena rekacija ne može opstati kao trajna ako se ne potkrepljuje tokom vremena. Osećanja su naučene automatske rekacije koje ste ponavljali i potkrepljivali puno puta u životu i zato su postale tako automatizovane. Ako ih želite prevazići prestanite ih potkrepljivati. Potkrepljivanje je pažnja. Čim se uživljavam u nešto, tome poklanjam svu svoju pažnju, a to znači da tome pridajem neobičnu važnost.

Pažnju investiram samo u ono što smatram važnim. Ono što je nevažno za mene tome ne poklanjam pažnju uopšte, zar ne? Primenite to na osećanja koja želite prevazići. Kada se osećanje javi vi ćete naravno postati svesni tog osećaja i doživećete ga, ali ne idite dalje od toga. Tolerišite osećaj (ne opirite mu se), podsetite sebe da niste vi taj osećaj i ne uživljavajte se u njega. Ne uživljavajte se u misli i imaginacije koje prate taj osećaj jer te misli su samo kognitivni deo tog osećanja. Te misli i imaginacije nisu odraz realnosti niti vaše ličnosti, vašeg identiteta, one su odraz tog osećanja kao vaše naučene reakcije.

Baveći se tim mislima vi održavate i potkrepljujete taj osećaj. Nemojte to raditi, pustite da te misli same naviru, dolaze i prolaze, ali bez toga da se vi njima aktivno bavite i uživljavate se u njih. Ako to učinite ubrzo ćete primetiti da one počinju slabiti, blediti i prolaziti zajedno sa osećajem koji ih prati. Ne morate posmatrati te misli, jednostavno ne morate ništa raditi sa njima, samo ih pustite da dolaze i prolaze. Tretirajte ih kao nevažni šum koji trenutno čujete.

Zaključak

Veoma je bitno da primenjujete sva četiri principa jer su svi podjednako važni. Takođe, veoma je bitno da to radite uvek kada osetite neki neželjeni osećaj. Budite istrajni i uporni. Ako vam nekada ne pođe za rukom da to primenite nije smak sveta, učinite to sledeći put, jednostavno vežbajte i budite istrajni, to će doneti rezultate.

Izvor:opusteno.rs
Foto: Twitter/cami