TRADICIJA I SNAŽAN DUHOVNI ŽIVOT: Otkrijte mističan život aboridžina!

Starosedeoci se ustvari čine daleko srećnijima od nas Evropljana; oni ne znaju za suvišne, ali i potrebne stvari za život oko kojih se u Evropi toliko upinje, i srećni su što ih ne poznaju. Oni žive u miru koji nije ometan nejednakostima: zemlja i more sami po sebi snadbevaju ih svime potrebnim za život, oni ne žude za sjajnim kućama, niti stvarima za kuću. Oni žive u toploj i prijatnoj klimi i uživaju na svežem vazduhu, tako da nemaju potrebu za odećom. Takođe, čini se da ne pridaju baš nikakvu vrednost onome što smo im darovali, zapisao je James Cook u svoj brodski dnevnik o susretu sa australijskim starosedeocima.

Iako je Cook sa očitom simpatijom opisao australijske starosedeoce, prvi evropski doseljenici koji su krajem XVIII veka pristigli u Australiju, doživljavali su ih kao divljake, žrtve božjeg prokletstva, bezazlene naivce koji izazivaju smeh, a neki čak i kao utelovljenje svega moralno neprihvatljivog. Istraživači koji su usledili nešto kasnije opisivali su ih kao antropološke ostatke kamenog doba jer nemaju pismo i žive na nivou lovaca i sakupljača. Smatrani su biološkom zanimljivošću zato što žive goli i bosi pod australijskim vedrim nebom gde dnevne temperature osciliraju od 0-40 stepeni C, i plemenitim divljacima praktično neuklopivima u kulturni život i nesposobnima za odgovoran i svrsishodan život.

Izostanak prepoznatljivih materijalnih dokaza civilizacijskih dostignuća kod Aboridžina naveo je Evropljane na pogrešan trag pa je stav većine prvih istraživača bio tvrdokorno odbijanje da starosedeoci poseduju ikakvu religiju i kulturu. Tako u belešci jednog misionara iz sredine XIX veka stoji: Aboridžini nemaju sveštenstva, oltara ni žrtava, niti imaju verske službe; njihovi praznoverni obredi teško se mogu označiti kao Božje službe.

Misionari su bili uvereni da Aboridžini tumaraju u mraku i da im oni donose svetlo istine.

Takav stav Evropljana bio je u prvom redu posledica nepoznavanja ove daleke kulture i preduverenja o kulturnoj nadmoći belog čovjeka. Spoznaja da Aboridžini imaju živu tradiciju i snažan duhovni život dolazila je postupno. Danas se smatra da je tradicija australijskih starosedeoca najduža neprekinuta tradicija na Zemlji. Prema nekim procenama stara je od 65 000 do 150 000 godina, dok starešina jednog plemena pripoveda: Kažu da smo ovde šezdeset hiljada godina, ali mi smo tu puno duže. Mi smo tu od vremena pre početka vremena. Mi smo došli direktno iz Vremena snova od stvaralačkih predaka. Živeli smo i održavali zemlju kakva je bila prvog dana.

Aboridžinski svet

Tradicija Aboridžina može se opisati kao prvobitna, tj. njeni su izvori pradavni i ne možemo ih povezati uz neko određeno istorijsko vreme niti neko mesto, ličnost, događaj ili sveti tekst. Kao kod svih arhajskih tradicija, tako i kod aboridžinske ne postoji razgraničenje između religije i kulture, već one čine nerazdvojno jedinstvo. Glavno joj je obeležje snažna veza sa svetom prirode i verovanje u duhovne snage kojima je svet ispunjen, što se izražava kroz naročit odnos Aboridžina prema celom kosmosu.

Aboridžinska tradicija utemeljena je na sećanju na Početak, ili tzv. Vreme snova, kada su bogovi i mitski preci stvarali i uređivali svet i ljudima preneli temelje kulture. Oni smatraju da je svet stvoren u skladu sa snagom, mudrosti i namerom mitskih predaka savršen, a da je njihov zadatak održavati ga u primordijalnom stanju, kakav je bio na početku, zbog čega su materijalni napredak smatrali potpuno nebitnim.

Iz te okrenutosti mitskim izvorima proistekli su obrasci svakodnevnog života i izrazito duhovan vrednosni sistem, i kao takvi ostali nepromenjeni 150 000 godina.

Njihove mitske priče koje se sa naraštaja na naraštaj usmeno prenose još od Vremena snova, čine se u prvi mah jednostavne i naivne, poput dečjih. Ali, onome ko poznaje njihov jezik i kulturu, one su bremenite slojevitim simbolizmom pa je za njihovo stvarno razumevanje potrebno dobro poznavanje aboridžinske tradicije.

Aboridžinska duhovnost uglavnom se izražavala kroz obrede i ceremonije, kroz umetnost koja bogatim simboličkim rečnikom prenosi najkompleksnije metafizičke ideje i duhovne poruke.

Robert Lawlor, američki istraživač koji je među Aboridžinima proveo deset godina, u svojoj knjizi ''Glasovi prvog dana'' (1991.) piše:

– Upoznajući aboridžinski jezik i kulturu, susreo sam se sa odjecima shvatanja i načina života krajnje suprotnima našim današnjim. Aboridžini nemaju pojmove za dve stvari koje najviše raspinju modernog čoveka: prolazak vremena i gomilanje materijalnih dobara. Susreo sam jezičke oblike čije su mi neuobičajene strukture i bogati rečnik otvorili nove horizonte opažanja i shvatanja sveta. Počeo sam razotkrivati kulturu u kojoj svaki aspekt prirode sadržava, poput semenke, duh svojih prastvoritelja i viziju u kojoj su zemlja i duhovnost nerazdvojni. Došao sam u dodir sa njihovim inicijatskim obredima i ceremonijama koji u sebi nose izvore ezoterijske, magijske i šamanističke tradicije. Upoznao sam kulturu čije je otkrivenje Sanjanja ili Vremena snova delovalo tako da su okrenuli leđa svemu onome što mi smatramo temeljima civilizacije. –

Vreme snova

Ključni pojam aboridžinske tradicije Vreme snova (Dreamtime), odnosno Sanjanje (Dreaming), skovali su antropolozi B. Spencer i F. J. Gillen, koji su u drugom delu XIX veka proputovali australijsku unutrašnjost proučavajući život starosedelaca i njihove običaje. Naime, u savremenim evropskim jezicima nema reči kojima bi se izrazilo ono sveprisutno što kod različitih plemena širom Australije nosi različita imena: altjira, dzjugur, wongar, lalan, bugari, itd. Po svoj prilici kovanice dobro odgovaraju onome što se njima opisuje, jer su ih kasnije prihvatili i sami Aboridžini, iako u nekim delovima Australije starosedeoci umesto Dreamtime koriste prevod Story (Priča). Pleme Arunta iz središnje Australije kaže altyerre ileme, ispričati priču, a taj pojam takođe znači i san.

Iako se Vreme snova i Sanjanje ukorenilo za označavanje različitih, ali povezanih značenja vezanih za aboridžinsku duhovnost, ti su pojmovi magloviti, delom zbog arhajskog ­ shvatanja kojem pripadaju, a delom i zbog toga što se sanjanje u evropskim jezicima najčešće povezuje uz nešto nestvarno. Ali, aboridžinski san nije fantazija ni iluzija, nego duboka duhovna stvarnost.

Mussolini Harvey, čovek iz plemena Yanyuwa u Zalivu Carpentaria, kaže:

– Beli ljudi nas stalno pitaju: Šta je to sanjanje? Teško je to pitanje jer sanjanje je za Aboridžine nešto najvažnije. Bića predaka stvorila su naš Zakon, narnu-Yuwu. Zakon je način na koji živimo, naši običaji. Zakon su naše ceremonije, naše pesme, naše priče – sve je to poteklo iz Sanjanja. Zakon su položila bića predaka pre puno, puno vremena i dala ga našim precima, a oni su ga preneli nama. Naš je zadatak da ga nastavimo prenositi dalje i da ga čuvamo. –

Sanjanje je delovanje vrhovnog bića i mitskih predaka kojim su svet kakav poznajemo doveli iz sna u postojanje. Aboridžini kažu kako je sve stvoreno iz jednog praizvora. Kreativna snaga koja je stvorila svet naziva se različitim imenima: Baiame, Bunjil, Daramulan, Nurelli, Mangela, Wandjina. Ta snaga je antropomorfna, muška, kreativna, boravi na nebu i u očinskom je odnosu prema svemu stvorenom, što bi se najbolje moglo prevesti kao Sve-Otac. Ovo božanstvo je nepromenjivo i večno, postoji pre svih stvari. Zanimljivo je da u nekim delovima Australije ta kreativna snaga nosi ženska obeležja i naziva se Sve-Majka.

Vrhovno biće stvorilo je mitske pretke, čije stvaralačko delovanje nastavlja ono vrhovnog bića.

Priče iz Vremena snova uglavnom pričaju o mitskim precima: kako su putovali, lovili, sakupljali plodove, borili se, podizali tabore, zabavljali se, pa kroz sve te aktivnosti prvobitnu prazninu oblikovali u topografska obeležja: planine, doline, reke, useke, prirodne elemente. Mitski su preci imali životinjska i ljudska obličja i mogli su se preobraziti iz jednog oblika u drugi. Preci su takođe stvorili Mesec, Sunce, zvezde, životinje i ljude… Kad je svet poprimio svoj konačni oblik i postao ispunjen različitim oblicima života, koji su bili različite transformacije stvaralačkih snaga, preci su utemeljili zakone i na kraju se povukli u zemlju, na nebo, u oblake, u stvorena bića, i tako je njihova duhovna moć ostala utkana u svemu stvorenome. Zato je za Aboridžine sva priroda nadahnuta, sve pulsira, svaka je stvar živa i važna i u svemu se krije magija.

Za Aboridžine svaki oblik života, bilo da se radi o svetlosti, steni ili drvetu, ima svoj spoljašnji, vidljivi oblik i nevidljivi, nutarnji aspekt koji sanja i tako sve sanja i nastavlja jednom započet San. Postoji snažna veza između vidljivog i nevidljivog plana, kao i između stvarnog i potencijalnog: sanjanjem nevidljivi potencijali postaju vidljivi. Ništa u svetu ne postoji odvojeno od ostatka kreacije, niti je išta prepušteno slučaju u toj čudesno istkanoj mreži. Ispod naizgled zasebnih pojavnosti u vidljivom svetu, yuti, nalazi se mreža veza i međuodnosa koju su položili mitski preci i koja je prožeta njihovim sanjanjem.

Australijski antropolog A. P. Elkin objašnjava:

– Sanjanje je stalno prisutna stvarnost, a ne samo davno razdoblje vremena kada je zemlja bila pusta. To je pre stalno prisutna, nevidljiva osnova života i postojanja. (…) Aboridžinski koncept vremena nije vodoravna linija u kojoj se niz prošlosti hronološki prostire unazad, nego je to vertikalna linija u kojoj prošlost čini podlogu i sadržana je u sadašnjosti. –

Otisci mitskih predaka

Za Aboridžine australijski je kontinent ispresecan tragovima božanskih predaka: mesta kojima su putovali, gde su se zaustavljali i boravili, posvećena su njihovom prisutnošću i čine sveti zemljovid Australije. Putovanja predaka sačuvala su se kroz obrede, priče, pesme i umetnost. Najveći deo njihove svete umetnosti imao je za cilj sačuvati plemensko znanje mitskog zemljovida jer poznavati zemlju za Aboridžine znači poznavati kako je određeno mesto nastalo.

Kao možda u niti jednoj drugoj kulturi, Aboridžinima je zemlja simbol i sećanje na primordijalni San. Svaka formacija na zemlji svojim oblikom nagoveštava skriveni smisao i značenje jer krajolici su otisci koje su duhovne snage predaka ostavile na njoj stvarajući je.

Mircea Eliade kaže:

– Za religioznog čoveka priroda nikada nije isključivo prirodna, ona uvek ima i određenu religioznu vrednost. To je razumljivo jer je Kosmos božansko stvaranje: kako je proizišao iz ruku bogova, svet zauvek ostaje prožet sakralnošću. Bogovi su očitovali različite modalitete svetoga u samoj strukturi sveta i kosmičkih fenomena. –

Zemlja je hraniteljica svega života, vidljivog i nevidljivog, u nju su položene sve semenke. Aboridžini govore o guruwari, nevidljivim semenkama ili energijama koje stvaraju život, a koje su stvaralačke snage pohranile u zemlju na početku vremena. Aboridžinima je njihova zemlja vrsta ikone, jer ona predstavlja snagu predaka iz Vremena snova i takođe je prenosnik te duhovne snage. Pomno posmatrajući i prateći svaki pojedini aspekt prirode i osluškujući bilo zemlje, Aboridžini čuju odjeke iz Vremena snova i osećaju sveprisutno sanjanje.

A. P. Elkin kaže da je Aboridžinima zemlja simbol i kanal za veliki, nevidljivi svet.

Pojavni svet je san velikih predaka, ali za Aboridžine ni san ni java nisu iluzije, već zajedno oni čine stvarnu cjelinu. Zadatak je Aboridžina poštivati ovaj San, tako da svo ljudsko delovanje i običaji odražavaju naum stvaralačkih predaka.

Poput svojih davnih predaka, Aboridžini hiljadama godina putuju svojom prostranom zemljom, a vezu sa Vremenom snova, ili svojim duhovnim korenima, održavaju kroz stalno prisutne muzičko-plesne ceremonije, obrede i inicijacije. Obredi omogućavaju opetovani ulazak u Vreme snova, a simboličkim reaktualiziranjem postupaka mitskih bića, Aboridžini oživljavaju prvobitnu svetost i tako obnavljaju svet.

Čuvari aboridžinske tradicije su karadjis, mudri ljudi ili šamani, koji su bili most između duhovnog i zemaljskog sveta. Osim lečenja i odbrane plemena od crne magije, njihova je uloga čuvanje mitološkog i ceremonijalnog nasleđa.

Do dolaska evropskih osvajača, koji su označili početak kraja ove arhajske kulture, u celoj Australiji bilo je prema britanskim izvorima oko 300 000 starosedelaca, a prema Aboridžinima oko milion i po, i govorili su preko 650 međusobno potpuno različitih jezika. Danas ih u australijskom bushu ima oko 60 000, gde manje-više žive tradicionalnim životom, dok ih je oko 140 000 prihvatilo zapadni način života i žive bilo u seoskim ili u gradskim sredinama.

Tradicionalna kultura Aboridžina izrasla iz Vremena snova sadrži duboko kolektivno sećanje čovečanstva na njegove izvore. Čoveku moderne kulture, koji mahnito nastoji materijalnim napretkom popuniti unutrašnju prazninu, ova kultura stoji kao podsetnik na vrednosti koje smo zanemarili i zaboravili. U poređenju s njihovom bogatom duhovnošću, naša je siromašna i varvarska suprotnost. Aboridžini za bele ljude kažu da su izgubili svoje snove. Vreme je da ih ponovno oživimo i sanjamo.

Izvor: opusteno.rs
Foto: Aborigènes d'Australie/Wikipedia