SRPSKA SREDNJOVEKOVNA MISTERIJA: Nova DNK analiza mogla bi da otkrije veliku tajnu naše istorije!

Srednjovekovna istorija Srbije ostavila nam je više pitanja nego odgovora, a dva od njih, koja i danas raspaljuju maštu, glase: gde je sahranjen despot Đurađ Branković i gde je njegovo blago?

Despot Đurađ, poslednji vladar slobodne Srbije pre njenog konačnog pada pod Tursku, umro je o Božiću 1456. godine u Srebrenici pod Rudnikom. Ovaj podatak je, slažu se istoričari, nesporan. Gde je sahranjen, to još nije izvesno. Arheolog Dimitrije Madas već četrdesetak godina tvrdi da mu je grob u crkvici u zaseoku Ikonići u Slavkovici kraj Ljiga. Tu je sredinom 15. veka, uz zapadnu fasadu crkve, dozidana priprata u kojoj su, u ukopanim kamenim sarkofazima, sahranjene tri ugledne ličnosti, verovatno ktitori. Da li su to Đurađ, njegova žena Jerina i jedno od njihove dece? Mada je o tome objavio i knjigu 1984, a i danas, kao penzioner, spreman je da brani svoju tezu. Tezu, jer osim njegove jake argumentacije, materijalnih dokaza da su tu sahranjeni Brankovići nema. Nada će da će DNK analiza pomoći se izjalovila.

– Iz kostura najstarije osobe ništa se, što se tiče DNK materijala, ne može izvući, probano je više puta. Probaćemo još jednom sa uzorkom mlađeg muškarca, a imamo i materijal iz okolnih crkava gde su sahranjene osobe otprilike u isto vreme, pa će onda možda biti nešto jasnije – kaže Radivoje Arsić iz valjevskog Zavoda za zaštitu spomenika, najavljujući da od leta kreće rekonstrukcija manastira.

I pokušaj da se uporedi DNK ženske osobe, da se utvrdi da li je to Jerina, nije dao rezultat, jer Grci, navodno, nemaju uzorak za upoređivanje nekog od Kantakuzina, vizantijske carske porodice iz koje je bila despotova žena.

Samo mesto počivanja Đurđa bitno je za istoriju, ali još više znači onima koji tragaju za njegovim blagom. U kamenim sarkofazima nije pronađeno ništa vredno, što je tragačima za blagom dalo novog elana. Obodi i strmine Rudnika gotovo neprestano prekopavaju ne arhelozi, već oni koje manje zanima nacionalna baština, a više zlato i srebro. Jer, legenda kaže da je blago tu negde, a osnova za nju ima i te kako.

Despot Đurađ bio je jedan od najbogatijih vladara u Evropi 15. veka, novac koji je on kovao bio je u opticaju od ruskog Novgoroda do Londona. Najznačajniji izvor tog bogatstva bili su rudnici, čak iz 29 vadilo se srebro i zlato. Srbija je tada, sudeći po nekim izvorima, zaista bila lider u Evropi: iz srpskih rudnika godišnje je vađeno 30 tona zlata i srebra, a u celoj Evropi 47 tona. Samo u Novom brdu kod Prištine vađeno je plemenitog metala da se iskuje 200.000 dukata na godinu.

O razmerama despotovog bogatstva svedoči i spisak, verovatno nastao pre opsade Smedereva 1439. godine. Tada je Dubrovačkoj republici ostavljen na čuvanje jedan, a drugi deo blaga poslat je mletačkom duždu, inače Brankovićevom poslovnom partneru. Ukupno je, po nekim izvorima, tu bilo 12 tona srebra i 8,3 tone zlata.

– Pouzdano se zna da je despot 1441, dve godine nakon prvog pada Smedereva, dok je bio u Zeti, deponovao deo blaga u Dubrovniku. Nakon njegove smrti 1456. i Jerinine godinu kasnije, njegovi sinovi su to potraživali, bilo je ostalo nekih 200 litara zlata – objašnjava Miroslav Lazić, kustos smederevskog Muzeja.

O dobrom stanju državne blagajne svedoči i podatak da je Đurađ, bez većih problema, slobodu Smedereva i Srbije godinama Turcima plaćao dankom koji je prvo bio 50.000 dukata, da bi Turci potom, uvidevši da to za njega nije neki finansijski napor, iznos digli na 60.000. Kada je udavao ćerku Maru za Murata, kao miraz je pratio i nekoliko stotina hiljada dukata, a sponzorisao je, verovatno nevoljno, i obnovu carigradskih bedema.

Izvor:Blic.rs
Foto:Twitter/uzaskojilepsra