ISPOVEST EGOISTKINJE: Evo kako sam shvatila da treba da otvorim svoje srce!

Koliko sam zaista osetljiva unutar tog mog štita zbog kojeg sam ljudima delovala kao da me ništa na ovom svetu ne može izbaciti iz takta…

Celog života nisam uopšte bila svesna da je moje srce zatvoreno. Možete zamisliti mog šoka kada sam to otkrila, s´obzirom da sam sebe uvek doživljavala kao dobrodušnu, zabavnu i druželjubivu osobu koja je uvek spremna da pomogne svima, koja nema zlih i zajedljivih misli, koja nije osvetoljubiva i koja ne pravi smicalice drugima.

Ali to nije definicija otvorenog srca. Kada nisi svestan da ti je srce zatvoreno, u uverenju da ti je otvoreno, mnogo možeš sebe da zavaraš. Imati otvoreno srce je puno kompleksnije od pukih reči i čim mi je to postalo jasno, moja potraga je počela. Želela sam da spoznam šta znači imati otvoreno srce, zašto sam se uopšte zatvorila i kako da ja svoje srce otvorim.

Zatvoreno srce je odbrambeni mehanizam.

Otkrila sam da je zatvaranje srca odbrambeni mehanizam. U ovom teškom i bolnom svetu, svi dođemo na svet ranjivi i nezaštićeni. Niko od nas se zapravo ne seća prvog bolnog momenta, možda je to baš bilo u toku dolaženja na svet, možda u momentu kada nas prvi put ostave same, ko to zna. Kada smo mali, toliko smo čisti, iskreni i puni ljubavi, da nam je jako teško da shvatimo sve odraslih. Tako nas odrasli nesvesno povrede, ne shvatajući da mi ne razumemo sve te „igre" koju oni, odrasli, igraju.

Prvi emotivni udarac dolazi kao šok, a ako sa svakim narednim udarcem nema uslova u okolini koji bi omogućili da naučimo kako da se nosimo sa emotivnim bolom, formiramo oko sebe odbrambeni mehanizam koji će nam pomoći da zaobiđemo bol. Postoji mnogo vrsta odbrambenih mehanizama, a jedan od tih je i zatvaranje srca u određenoj meri. Tako sam se i ja negde u ranom detinjstvu zatvorila i pošto nisam znala kako da podnesem bol, kako da izađem na kraj sa njom, to je bio način da ja zaobiđem emotivnu bol. Time sam postala na neki način „ravnodušna" prema ljudima.

Da se razumemo, to ne znači da nisam osećala ljutnju, bes, tugu i da nisam plakala.

To prosto znači da sam bila zatvorena prema ljudima od kojih sam zapravo želela ljubav i koje bih i ja otvoreno volela da nisam imala strah od povrede. Jer je povreda od onih koji su vam najbliži, najbolnija, te sam se štitila tako što nisam htela da osećam. To je ostalo u meni kao navika čitav život, iako ja toga nisam uopšte bila svesna. To se prenosilo na sve ostale interakcije sa ljudima.

Imala sam uvek mnogo prijatelja i zahvalna sam na tome. Takvi ljudi bi meni prosto bili dragi, volela bih da provodim vreme sa njima, osećala sam da mogu da im se poverim, da se oslonim na njih po pitanju raznih stvari, ali baš da osećam ljubav prema njima, to nisam znala kako. Nisam znala ni da bi trebalo drugačije, od onoga kako sam tada osećala tj. ne-osećala.

Srećom, sudbina me je povezala sa divnim ljudima, prijateljima, sa kojima sam zajedno provodila vreme u potrazi za Istinom i za samospoznajom, pa sam dobila mnogo podrške i ljubavi i pokrenula svoju želju da se moje srce otvori. Kako je do toga došlo, zaista ne znam, mislim da je to bio proces koji je omogućio da se moje srce, malo po malo, pročisti i da krene da se otvara. Mnoga divna iskustva koja sam imala su me takođe pripremala za to.

Usled moje želje za otvaranjem, svemir je podesio okolnosti tako da je otvaranje mog srca ponovo bilo moguće.

Sećam se jako dobro kada sam se prvi put otvorila ponovo, to je bilo predivno osećanje. Pošto se moje srce na momente otvaralo i ponovo zatvaralo, nisam to baš odmah prepoznala. Usledilo je veliko otvaranje koje je bilo veoma eksplozivno, praćeno osećanjem snažne radosti, čiste i iskrene, velike navale euforije i potrebom za iskrenim smehom. U prisustvu mojih prijatelja koji su se zajedno smejali samnom, radost je bila neizmerna! Grudni koš mi je bio ispunjen, disala sam punim plućima, osećala sreću. Radost zbog toga što sam tu baš u tom trenutku, vreme kao da je zamrznuto, i kao da će to osećanje večno da traje. Zapravo, bolje da kažem, osećaj je bio kao da vreme ne postoji uopšte.

Osećala sam kako je energija iz mog srca velika kao čitav svemir i kako ono može da kreira čitave galaksije. Mnogo spoznaje je došlo kroz čistu mudrost srca. Mnogo je tada ljubavi poteklo iz mene, iako ja to nisam u još u potpunosti shvatala. To je bilo novo za mene i bila sam istovremeno fascinirana i začuđenja. Pomno sam pratila šta mi se dešava. Posmatrajući svet otvorenm srcem, počela sam da volim sve oko sebe. Kada osećaš ljubav, prosto, eto tako, bez ikakvog razloga, osećaš ljubav prema tome što si živ, što postojiš, što si u svetu u kojem živiš, prema svakome i svačemu oko tebe, onda znaš da je to univerzalna ljubav.

Otvoreno srce puno ljubavi je beskrajno snažno.

lovesensa.rs
Foto: Mondo